Istorijat

Istorijat 2018-06-27T07:50:54+00:00

Poreklo imena

Istoriji nije poznato poreklo imena Ljubić, ali se sa velikom sigurnošću može tvrditi da je poteklo iz slovenskih korena. Osnova lj u b očigledno potiče od glagola ljubiti (ruski: LЮBITЬ = voleti). To bi moglo da bude objašnjenje za mnoge toponime, lična imena i prezimena kod srpskog i drugih slovenskih naroda.

Narodno predanje donosi romantičnu legendu o postanku imena koja glasi, otprilike, ovako:

​Svake večeri, u davna vremena, silazile su vile sa planine da se kupaju u Moravi. Na brdu iznad reke nalazio se grad, a u njemu vojska despota Stevana Visokog. Mladi i usamljeni vojnici do duboko u noć slušali su veselu pesmu čarobnih devojaka. Dugo se nisu usuđivali da priđu blizu, ali jedne večeri iskrade se iz logora jedan od mlađih zapovednika i krenu oprezno prema vrbacima obasjanim hladnom mesečinom. Lagano, kroz vrbake, približavao se mestu odakle su dopirali žubor vode i dražesno pevanje.

​Tek kada stiže nadomak obale, mladenac ugleda na sprudu nage i prelepe devojke kako veselo igraju uhvaćene u razdragano kolo. Zanesen njihovom lepotom, očaran nestvarnim prizorom, mladi junoša zaboravi na vojničku opreznost. Nečije duge i nežno blede ruke najednom ga obujmiše oko pasa, a nekakva nevidljiva i nedokučiva sila podiže od tla i ponese prema sredini reke i vilama u razuzdanom kolu.

Branio se i otimao. Ali, sve je bilo uzalud. Tek kada se umirio, iz očajničke obamrlosti prenu ga zvonki glas najvitkije devojke iz vilinskog društva: „Bićeš od sada samo naš!ˮ

​Radoznali i neoprezni junoša nikada se nije vratio svojim drugovima na brdu iznad reke. Legenda, dalje, kaže, da su mladog zapovednika vile svake noći, u gluvo doba, dovodile sa sobom na brčkanje u moravskim virovima i neprestano obasipale poljupcima. Tako je bivalo godinama. Niko se više nije usuđivao da priđe ni blizu mesta na kome je, one mesečinom obasjane noći, nestao radoznali mladić. Sa druge strane, vile su bile uporne i u svom sladostrašću nemilosrdne. Kada je njihov ljubimac ostario i posustao, udavile su ga u najdubljem viru. Niko više nikada nije čuo njihove pokliče „naš ljubić, naš ljubić!ˮ. I tako, po tom ljubimcu moravskih vila, naselje pored reke i na brdu, nazvaše LJubić.

​Ovu legendu zabeležio je čačanski književnik i novinar Radovan M. Marinković.

Istorijat mesta

​Ne zna se pouzdano od kada ovo naselje postoji i kada je ponelo današnje ime. Ljubić se prvi put pominje tek 1728. godine u dokumentu o „uređenju srbijanske milicijeˮ, koji se čuva u Bečkom ratnom arhivu.

To mesto, kako u originalu piše – Lubich, sa još pet sela: Kamenica, Trbušani, Čačak, Mojsinje i Ostra, pripadalo je osmoj od ukupno osamnaest kompanija pod Rudničkim distriktom sa čardacima u Trbušanima i Balugi.

O Ljubiću se tada govori kao o „hajdučkom seluˮ, čiji su novodoseljeni stanovnici, vojnici u sastavu srbijanske milicije, čuvali granicu prema Turskoj, uspostavljenoj 1718. godine Požarevačkim mirom posle dvogodišnjeg rata dve carevine. U tom vojevanju Beč je, osim istočnog Srema, Banata i Male Vlaške, osvojio i prostrano područje severne Srbije.

​Za vreme austrijske vladavine od 1718. do 1739. godine LJubić je bio pogranično mesto sa novim stanovnicima koji su nadzirali granicu između dve moćne carevine. Pripadnike „nacionalne milicijeˮ (Die national Miliz) pravila su obavezivala da imaju dobru pušku, sablju i fišekliju za čuvanje baruta, ako je bila reč o hajducima, dok su husari morali da poseduju dobrog konja, sablju, par pištolja, karabin i malu fišekliju. Oni za vršenje graničarske službe nisu dobijali platu, ali su bili oslobođeni poreskih dažbina na prihode od zemlje koju su dobili da obrađuju.

Mesto iz legende

​​Ovo mesto ušlo je zanavek u legendu srpskog naroda. Ljubić brdo bilo je poprište mnogih važnih događaja tokom istorije. Svaka istorijska knjiga koja proučava srpsku istoriju mora u sebi sadržati podatke o Ljubiću i čuvenom boju iz 1815. godine, čije su tekovine uzidane u temelje srpske nezavisnosti, državnosti i nacionalnog ponosa.

U Vojnoj enciklopediji možemo pronaći sledeće podatke: „Ljubić je brdo četiri kilometra severoistočno od Čačka gde je u Drugom srpskom ustanku, 8. maja 1815. godine, došlo do boja između Srba i Turaka. Posle oslobođenja Rudnika, ustanici pod Lazarom Mutapom napali su tursku posadu u Čačku i sabili je na uski prostor oko džamije, dok je Jovan Obrenović sa svojim ljudima poseo Ljubićko brdo… Turci su podišli Ljubić i napali ustanike, ali su odbijeni plotunskom vatrom, pa su se sa većim gubicima povukli prema Čačku. Glavna bitka odigrala se 24. maja – 6. juna 1815. godine. Ova pobeda na početku ustanka bila je veliki moralni podsticaj ustanicima za dalju borbu. Ulila im je samopouzdanje i Srbe masovno podigla na oružje.ˮ

Ono što treba istaći jeste da je u boju junački poginuo Tanasko Rajić, braneći topove od Turaka.

Ljubić brdo